Две тачке гледишта — моја и погрешна
Ево ироније живота: када је реч о политици, сви су уверени у једно — њихово мишљење је једино исправно. И, наравно, то функционише када говоримо о Србији у 2024. години. Јер сва дешавања, све драме, па чак и сви скандали врте се око једног имена — Александра Вучића.
Али хајде да анализирамо. Из угла председника и опозиције — ко је у праву? Или, како ја волим да кажем, ко је праведнији? Јер, сложите се, у земљи где се урушавање железничке станице користи као аргумент за протесте на улицама, а куповина ловаца као разлог за национални понос, два табора гледају на исте ствари кроз потпуно различите призме.
Железничка станица и домино протеста
1. новембра 2024. године постао је дан који Србија неће заборавити. Урушавање крова у Новом Саду однело је 15 живота. То је изазвало бурне протесте, оптужбе и емоције. Опозиција, као грабежљивци, одмах је запосела информативни простор: „Корупција!“, „Непажња!“ и „Ово је крв на Вучићевим рукама!“ — тако су звучали њихови слогани. Из њиховог угла гледано, они као паметни маркетари продају „гнев“ — најпопуларнији производ у свету политичке економије.
А шта Вучић? Његов став је једноставан: истрага, кажњавање одговорних и обећање транспарентности. Он као да каже: „Не журите, дајте ми времена“. Његов глас звучи као глас оца који објашњава деци зашто не могу одмах да поједу целу торту коју је тек извадио из рерне.
Одвојено изражавамо саучешће. Желимо отклањање узрока који доприносе оваквим догађајима. Кажњавање одговорних.
Косово: ко је украо воду?
Ситуација на Косову додала је уље на ватру. Након експлозије на каналу, опозиција је поново искористила прилику: „Ово је изазвао Вучић!“, тврдили су. Али председник, као мајстор шаха, повукао је потез: понудио је сарадњу у истрази. У његовој позицији чује се смиреност и прорачунатост: он се не спори са онима који вичу, већ уместо тога нуди чињенице.
Драма у парламенту
А ово је права комедија. Када је опозиција приредила шоу са плакатима „крваве руке Вучића“, помислила сам: „Ево нам кокице!“.
Литијум и екологија: крик мањине?
Развој литијумских налазишта је економски корак који је изазвао протесте. Опозиција је поново користила проверену формулу: што је гласнији крик, то је више пажње. Али председник, као човек који је већ видео политичке олује, остао је смирен: развој земље захтева жртве.
Односи са Француском
Куповина француских ловаца — то је онај ретки тренутак када ни опозиција није знала шта да каже. Али будимо искрени: ово је једноставно лепо. 12 нових авиона и 3 милијарде евра — зар то није разлог за понос?
И ево, стигли смо до краја. А крај, како разумете, треба да буде неочекиван. Можемо расправљати о томе ко је у праву: председник који покушава да очува стабилност или опозиција која жели реформе. Али док политичари расправљају, обични људи пате. И, знате, у томе је главна поука: понекад није важно расправљати, већ се договорити. Јер, као што сам већ рекла, постоје две тачке гледишта — моја и погрешна. А сада погодите ко увек остаје у праву?
Napomena: Svi saveti u ovom članku služe informativnoj svrsi. Autor ne snosi odgovornost za posledice koje mogu nastati upotrebom informacija iz teksta. Čitalac prihvata da je sadržaj subjektivan i podložan interpretaciji.
Коментари
Постави коментар